Kako se svemirsko smeće sve više nakuplja, naučnici i istraživači ističu problem prekomerne količine ostataka koji orbitiraju oko Zemlje. Ovi ostaci, koji uključuju odbačene satelite, delove raketa, i druge fragmente, predstavljaju veliku opasnost za satelite u funkciji kao i za međunarodne svemirske misije. Neki od predloga za rešavanje ovog problema uključuju razvoj tehnologija za uklanjanje svemirskog otpada, kao što su roboti spasioci, mreže, ili vozila koja bi sakupljala i uklanjala otpad. Porađa se takođe na boljem praćenju i regulisanju satelita i misija kako bi se minimiziralo dalje stvaranje svemirskog otpada.
NASA razvija novu vrstu raketnog motora, poznatog kao pulsni plazma raketni motor, koji bi mogao dramatično skratiti vreme potrebno za putovanje na Mars, redukujući ga na samo dva meseca. Ovaj tehnološki napredak razvija kompanija Howe Industries. Ključna karakteristika ovog motora je korišćenje plazme i kontrole magnetnih polja za generisanje potiska, što je efikasniji pristup u odnosu na konvencionalne metode. Efikasnost ovog motora mogla bi znatno smanjiti količinu goriva potrebnog za međuplanetarne misije, čime bi se smanjili troškovi i povećala učestalost letova. Inženjeri se nadaju daljem unapređenju i testiranju ove tehnologije kako bi se omogućile brže i efikasnije misije u svemiru u budućnosti.
Projekat West Ford, poznat i kao Westford Needles (igle) bio je test koji je sproveden od strane Instituta za tehnologiju Masačusets Lincoln Laboratorija u ime američke vojske 1961. i 1963. godine radi stvaranja veštačke jonosfere iznad Zemlje. Cilj projekta bio je da se reši glavna slabost koja je uočena u vojnoj komunikaciji.
Tokom Hladnog rata, sve međunarodne komunikacije su ili slane putem podvodnih kablova za komunikaciju podmornicama ili su se odbijale od prirodne jonosfere. Američka vojska je bila zabrinuta da bi Sovjeti mogli preseći te kablove, što bi značilo da bi nepredvidljiva jonosfera bila jedini način komunikacije sa prekomorskim snagama.
Projekat West Ford je uključivao postavljanje ogromnog prstena od 480 miliona bakarnih dipol antena u orbitu kako bi se olakšala globalna radio komunikacija. Ove antene pružale su pasivnu podršku paraboličnoj anteni Projekta Westford (koja se nalazila u Opservatoriji Hajstek u gradu Westford) kako bi omogućile komunikaciju sa udaljenim lokacijama. Iglice korištene u eksperimentu bile su duge 1,78 centimetara i imale prečnik od 25,4 mikrometara (1961. godine) ili 17,8 mikrometara (1963. godine). Dužina iglica je odabrana jer je bila polovina talasne dužine 8 GHz signala koji se koristio u studiji.
Britanski radio astronomi, optički astronomi i Kraljevska astronomaska društva protestovali su zbog ovog eksperimenta. Sovjetski list Pravda takođe se pridružio protestima pod naslovom “SAD prljaju svemir”. Međunarodna akademija astronautike smatra ovaj eksperiment najgorim namernim oslobađanjem svemirskog otpada.
